Na samom početku devetnaestog veka u malom mestu na staroj granici sa Turskom, Tina mlada i jedra devojka gledala svoju sestru u svadbenom fijakeru kako spava naslonjena na rame Milana Mitrovica, svog muza. U ocima mlade Tine sve je bilo prožeto bolom, nemim jadom koji joj je kidao utrobu i sve još nerodjeno unapred osudjivao na propast i tugu. Ljubav koju je nosila u grudima za Milana, kao da se pretvarala u nešto iracionalno i loše, u nešto što počinje da liči na univerzalno zlo i mržnju i kao da je u njenim mislima počeo da kolaju slike prokletstva sa kojima će ostatak života živeti u savršenom miru i ravnodušna za sve ostalo.
Iste noći kada se vika i pesma svatova smirila i kada se iznad male prizemne bele kuce, pojavio pun mesec na indigo plavom nebu … kada je belina svetlosti i mir ulazio u reci i misli ljudi koji su polako tonuli u san i nestajali s one strane vremena i zelja na malo žitno polje došla je Tina, raščešljana i u beloj noćnoj košulji.. i počela je da igra nešto sto je malo ličilo na ples, koliko na groteskno kretanje divljih životinja da bi se malo po malo u svom zamahu pretvorila u jedno sa nebom i zvezdama i tako postajala simbol igre kojom se stvaraju niti sudbine i budućeg vremena… igrala je i sva je bila igra. Kao da je razum nestajao ili kao da ga nije ni bilo. U zanosu igre i nešto zbog brzine a nešto i zbog čudnih reči koje je pevala ili vrištala piskavim glasom ptice.. iza nje se stvarao mali skoro nevidljivi kovitlac … koji se pre samo jutro pretvorio u dašak vetra koji je tiho ili nečujno počeo da miluje muškatle i drugo cveće na prozorima i blizu vrata kuce gde su se voleli Natalija i Milan. Tina, sva iscrpljena i sama vratila se u svoju sobu i bez snage pala je na krevet i ostala je tako skoro celu nedelju i u polu svesti buncala nerazumljive reci na nekom dalekom jeziku…
Istog jutra, Natalija i Milan su se lenjo i bez žurbe budili iz snova. Još zagrljeni i goli nisu imali jaku zelju da toplinu i mir posle burne noći pretvore u svakodnevne reči i rad, pa su još malo izmedju poljubaca i slatkih reci tražili izgovor da ostanu tu u vremenu koje je izmicalo ispod prstiju. Nevoljno i polako spremali su se za prvo nedeljno jutrenje u sabornoj crkvi. Na samom izlazu iz avlije iznenada i bez vidljivog razloga sreli su se sa vrtlogom vetra koji ih je obavio snagom daleko većim od očekivane i tako posrnule u isti tren ostavio kao da ga nje nikada nije ni bilo. Zagrljeni i zatečeni dogadjajem nisu ni slutili da su tog trenutka počeli da se dele kao jabuka i da će sa vremenom postati strani i daleki i da je dah ljubavi koji su disali te već nestao odnet ko zna gde sa one strane dobra i zla.
Šest godina kasnije, Milan je krenuo u rat i pre nego sto je otišao na voz, na pragu kuce, dok mu je Natalija stavljala cvet u šajkaču, sagao se i tiho i tužno, sudbinski jasno i iskreno rekao :”Natalija, da Bog da da ti se živ ne vratio.” Natalija kao da nije čula ili se pravila da ga nije čula, samo ga je nežno poljubila u obraz i hladno, bez reci i volje i okrenula se ćutke ušla u kucu.
Nesto kasnije je ranjen i kontuzovan, živ sahranjen zajedno sa umrlim od kolere. Natalija je prodala dobar deo imanja da podigne grob u Kočanima na mestu gde je mislila da je sahranjen Milan a u vojnički sanduk svog pokojnog muza stavila je svoje devojački miraz, ruzmarin i bosiljak, svu svoju sreću i sve žensko i tako do svoje osamdesete godine prestala je da voli i oseća ljubav za sve i za sebe.
U usahloj ljubavi, rodila se Sofija koja se zaljubila u sina Tine, Vujadina, malog, sitnog opštinskog činovnik bez emocija i ljudskih vrednosti i kao da je prokletstvo tek tada počelo da postaje vreme u kome se kovitlac pretvarao u oluju koja je ubirala danak paganskog plesa ispod meseca i zvezda.