Draga Jelena,
Konačno sam završio sa poslom za danas… I ostalo je samo da izbrojim sate do mog dolaska.
Zaista se osjećam čudno i istovremeno lepo …. Sve ovo može da lici na osećaj uoči važnog ispita ( kako si ti primetala )… Kada si kao posljednji štreber uložio sve svoje napore da znaš odgovore na sva pitanja ali ipak, nesigurnosti i strahovi ti govore da ti je glava prazna i da nisi dovoljno spreman… I onda kada konačno drhtavom rukom podigneš ceduljicu sa pitanjima shvatiš da sve znaš… I da je sve bilo lažni alarm i cista panika… Ali ipak… Bas taj trenutak je i onaj kada se čake otvore i sve sto se skupljalo i sto je pritiskalo na zidove posveti, opušta se u katarzu koja se može definirati kao mala sreća…
Elem… U gradu očekujem da vidim tebe negde u gomili ili na ulici, bilo gde .. ( gde se budemo dogovorili ) i da tu sretnem prvo tvoj pogled a ona da vidim tov osmeh … I ona shvatim da je sve to izistinski i da se daljina dramatično topi i nestaje i ja se srećem, sa tvojim zagrljajem i rečima… I ja sam srećan…
Termin sreća, kada sam bio uzrasta izrazito mlad, kao da se gubio u stereotipima veličine i važnosti.. A onda kada te godine napune iskustvom i borama… Shvatiš da je sreća, kao detalj koji te pronadje i čini drugačijim za trenutak ali osjećaj sreće ne nestaje momentalno, nego ostaje u sećanju kao simbol ili garancija da si još živ…ili da si bar bio.
Okrećem film našeg susreta i bojim se da ću zaboraviti da ti kažem puno lepih stvari koje mi se motaju po glavi… Bojim se da se ne spetljam i tako ispadnem „glup u društvu“… Bojim se gafova i sitnih pakosti koji se dešavaju kada želiš da sve bude perfektno… I drago mi je sto si i ti pod sličnom tenzijom i sto ćeš me razumjeti ako se sapletem, prospem kefu.. Ako kažemo nešto bez glave i repa…
Siguran sam da će ovaj nas susret u anale naših života imati veoma važno mesto i ja sam spreman za to crveno slovo u mom kalendaru.
Šaljem ti milion lepih misli i puno, puno, puno ljubavi
Tvoj Branislav